Skoro svako se bar jednom zapitao zašto kesa ručno rađenog keksa košta više nego paket keksa sa police u marketu. Odgovor nije marketing, nego proizvodni proces koji su potpuno drugačiji od početka do kraja.

Industrijski keks se pravi na traci, u ogromnim količinama, uz mašine koje mese, oblikuju i pakuju hiljade komada na sat. Sirovine se nabavljaju u ogromnim količinama po veleprodajnim cenama koje mali proizvođač nikad ne može da dobije. Dodaju se i konzervansi, jer proizvod mora da izdrži mesece na polici, u različitim uslovima skladištenja i transporta. Sve to spušta cenu po komadu, ali i cenu sastojaka koji ulaze u testo.

Ručno rađen keks ide obrnutim putem. Testo se mesi u manjim količinama, svaki komad se oblikuje rukom, a ne mašinom, i peče se u manjim serijama. To znači da isti broj sati rada daje mnogo manje gotovog proizvoda nego kod industrijske trake. Sastojci se biraju pojedinačno, bez pogodnosti veleprodajnih cena velikih fabrika, a bez konzervansa keks ima kraći rok trajanja, što znači i manje prostora za grešku u proizvodnji i skladištenju.

Kad platiš ručno rađen keks, zapravo plaćaš vreme — vreme mešenja, oblikovanja, pečenja i pakovanja koje se ne može ubrzati bez gubitka kvaliteta. Plaćaš i sastojke koji nisu birani po tome koliko su jeftini, nego po tome kako utiču na ukus i teksturu.

Cena ručno rađenog keksa nije proizvoljna. Ona jednostavno odražava koliko je ljudskog rada i pažnje ušlo u svaki pojedinačni komad, za razliku od proizvoda koji nastaje na traci u razmaku od nekoliko sekundi.