Sediš za kompjuterom, dan je naporan, i odjednom ti ruka sama krene ka kutiji keksa. Nisi gladna. Samo ti treba nešto. To je emocionalno jedenje, i skoro svako to radi.

Emocionalno jedenje nije mana karaktera, nije nedostatak volje. Mozak traži brzu nagradu kad je pod pritiskom, a hrana je najbrži put do te nagrade. Ništa čudno u tome.

Problem nije emocionalno jedenje samo po sebi. Problem je kad taj keks nije nešto što ti prija, nego samo nešto što je pri ruci — industrijski, pun aditiva, bez ukusa koji pamtiš.

 Onda pojedeš pola kese, a ne osećaš se ni bolje ni sito. Samo prazno.

Ima razlike i u tempu. Kad jedeš nešto što ti zaista prija, usporiš. Osetiš ukus, teksturu, možda i prepoznaš sastojak koji voliš. Kad jedeš samo da popuniš prazninu, jedeš brzo i bezveze, često i ne primetiš koliko si pojela. Emocionalno jedenje samo po sebi nije problem — problem je kad postane automatski, bez ikakvog uživanja.

Razlika je u tome šta biraš da posegneš kad te uhvati emocionalno jedenje. Ako već tražiš utehu u keksu, neka bar bude keks koji ti to i pruži. Integralni keks sa pravim sastojcima daje drugačiji osećaj — sporije se jede, više se oseti ukus, i ne ostavlja onaj “šta sam ja to sad pojela” utisak.

Nije poenta da se braniš od emocionalnog jedenja. Poenta je da biraš pažljivije šta ti je pri ruci kad ti zatreba. Jedan-dva komada dobrog keksa uz čaj mogu biti baš to malo zaustavljanje koje ti treba usred dana, bez griže savesti posle.

Kod nas u Kekseriji svaki keks pravimo ručno, od sastojaka koje prepoznaješ. Kad ti sledeći put zatreba taj trenutak za sebe, neka bude sa nečim što stvarno vredi.